Prim. dr sci Milorad Šilić je svoje pionirske poduhvate u ortodonciji započeo sedamdesetih godina prošlog veka i od tada do danas, skoro pedeset godina svog radnog veka, posvetio je toj stomatološkoj grani. Zašto se odlučio baš za ortodonciju a ne drugu oblast stomatologije, kako je sticao znanje i kako se lečenje fiksnim protezama menjalo kroz vreme, danas govori kao mentor i saradnik Stomatološke ordinacije „Orto4U“.
– Moji roditelji su očekivali da završim mašinski fakultet, posebno otac. Bio je pilot, i razumljivo je da je imao takve afinitete. Ja sam ih oboje pomalo i „razočarao“ kada sam izabrao stomatologiju. Ta tema me je zainteresovala, a odmah posle obavljenog staža – ortodoncija. Nisam želeo da budem „svakodnevan“, da tako kažem, bilo mi je potrebno da se posebno usmerim na određenu oblast stomatologije. Odabrao sam sebi ono što sam i hteo – ortodoncija je bila moj izbor, moje opredeljenje. Posao sam od prvog dana radio s entuzijazmom i ljubavlju i zbog toga mi nikada nije bio težak. Radio sam znatno više od zaduženja kako bi što više postigao u rutinskom pogledu – kaže dr Šilić, specijalista ortopedije vilica.
S obzirom na dugu radnu biografiju u prilici ste da napravite poređenje sa početka zasnivanja ortodoncije, njen razvoj kroz vreme i mogućnosti koje te vrsta terapije danas pruža. Kako bi to izgledalo iz Vašeg ugla?
– U Novom Sadu je 1946. godine osnovana Dentistička škola, da bi 1948. bila osnovana Viša dentistička škola u čijoj nastavi je jedna od disciplina bila i ortodoncija koju je predavao dr Dragutin Erler Ivković. Dr Ivković, sa njim i viši dentista Katarina Stojnić i zubni tehničar Bala Đula, posle obavljene edukacije na Klinici za ortopediju vilica u Beogradu, započinju ortodonciju u Novom Sadu, septembra 1953. To je bilo u Stomatološkoj poliklinici u Ulici JNA 4, sve do 1977. godine kada je srušena. Tada počinju koreni ortodoncije u Vojvodini. Ja pripadam drugoj generaciji, kada ste zaista na prste jedne ruke mogli da izbrojite sve ortodonte, a danas ih samo u Novom Sadu ima puno. Što se tiče ortodoncije, u svetu su postojala dva gledišta – američko i evropsko, sve u zavisnosti od primene sredstava. Američko – bazirano uglavnom na primeni fiksnih aparata, i evropsko koje je počivalo na primeni pokretnih, aktivnih ili fukcionalnih aparata. Tek kasnije je i Evropa počela da upotrebljava fiksne aparate.
Kako se razvijao sam fiksni aparat?
– Još 1972. godine nas je her Rajsinger, predstavnik Dentauruma, upoznavao sa osnovnim postulatima o fiksnoj tehnici, osnovnim elementima, materijalima kojima smo se odmah opremili, ali tada još nismo započeli sa radom (Zavod za stomatologiju). U to vreme je korišćena poliprstenasta fiksna tehnika. Kasnije su primenjivani breketi koji su bili manjih dimenzija i lepili su se direktno na zube. Posle završene specijalizacije 1973. godine, započeo sam primenu poliprstenaste fiksne tehnike u čemu mi je mnogo pomogao mentor, profesor P. Tabori. Pronalazio sam literaturu na nemačkom jeziku, a kasnije i onu sa anglosaksonskog područja. Ta literatura me je upućivala korak po korak, što mi je olakšalo i ohrabrilo me u mojoj samoukosti. Potom sam otišao na kurs fiksne tehnike u Groningen gde sam upoznao osnovne principe fiksne tehnike i njenu primenu u kliničkoj praksi. Svoj samostalni rad sam započeo od najjednostavnijih slučajeva koristeći kombinaciju pokretnih aparata i delova fiksnih aparata. Kasnije su kod nas počeli kursevi fiksne tehnike od kojih bih, u početku, izdvojio one koje su držali dr Ćudović i dr Milačić koji su prenošenjem svog znanja stečenog u Nemačkoj i Švajcarskoj, dosta doprineli napretku i popularizaciji fiksne ortodoncije kod nas. Bio sam prvi u Vojvodini, među prvima u Srbiji i Jugoslaviji koji je krenuo sa poliprstenastom fiksnom terapijom. Posle sam prešao i na rad sa breketima.
Kako se ortodoncija dalje razvijala kod nas?
– 1963. godine je počela specijalizacija i kod nas. U isto vreme je krenulo i organizovanje struke na nivou Jugoslavije ujedinjavanjem ortodonata Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Beograda i Skoplja osnivanjem Udruženja ortodonata Jugoslavije. To je bilo fantastično osnovano Udruženje, sa redovno organizovanim kongresima i simpozijumima po utvrđenom redosledu. Bio sam generalni sekretar te organizacije. Takođe, bio sam i jedan od osnivača Stomatološke sekcije Vojvodine, 1963. godine i aktivan punih 50 godina. Objavio sam veliki broj stručnih radova ovde i u inostranstvu. Pored toga, imao sam i usmene prezentacije na kongresima i stručnim manifestacijama širom nekadašnje Jugoslavije. Svoja stručna dostignuća izlagao sam uz foto-dokumentaciju jer sam smatrao da ću na taj način, deljenjem iskustva o mogućnostima ortodoncije, motivisati i druge ortodonte. U opusu mojih delatnosti posebno mesto zauzima edukacija mlađih kolega. Kao mentor sam vodio specijalizacije iz ortodoncije prve dve godine kod preko 20 kolega. Od samog početka sam sarađivao sa maksilofacijalnim stomatolozima na saniranju deformiteta vilica i lica, utvrđivanjem dijagnostike deformiteta i prognoze, kao i ortodontskom pripremom pacijenata za hiruršku intervenciju. U kliničkoj praksi, naročito u predfiksnom periodu, bio sam primoran u nekim slučajevima, na improvizaciju, kako bi na optimalan način uspostavio uspešan tretman (impakcija maksilarnih očnjaka, fraktura culluma mandibule, heilognatopalatošiza, skolioza i drugo).
U današnje vreme svedočimo lečenju fiksnim protezama sve većeg broja odraslih pacijenata. Da li je tako bilo i pre tri, četiri decenije?
– Sama činjenica da sam bio prvi na ovim prostorima koji je uveo terapiju fiksnim aparatima, dala mi je priliku da budem i među prvima koji je radio sa odraslim pacijentima. Pomeranje zuba je moguće tokom celog života. Na primer, ako izvadite zub u donjoj vilici, zub iz gornje vilice će sam krenuti na dole. Kad već zubi imaju tu moć da se sami pomeraju, zašto mi ne bismo mogli to isto da uradimo putem terapije. Sprovodio sam ortodontsku terapiju kod pacijenta koji je imao 60 godina sa traumatskom okluzijom i zubima u teskobi, koji su počeli da se abradiraju i klimaju. Posle postavljanja zuba u pravilan niz i rešavanjem teskobe, zubi su se učvrstili. Posebno je bila korisna saradnja sa protetičarima kada je prethodno izvršena ortodontska priprema.
Koliko je individualan pristup svakom pacijentu bio i tada a i danas je jednako važan?
– Svaki pacijent je za sebe poseban slučaj. Ima slučajeva kada postoji sličnost u kliničkoj slici kod pacijenata, ali ispravnom dijagnostikom se uspostavlja adekvatna terapija koja se za svakog pacijenta posebno sprovodi. To znači da terapija ne mora biti istovetna kod slučajeva čija je klinička slika identična.
Poslednjih godina sam počeo da proveravam sebe i svoje postupke za koje sam se odlučio pre nekoliko decenija. To se posebno odnosi na slučajeve progenije i moje opredeljenje za samo ortodontsku terapiju ili udruženu ortodontsko-hiruršku. Posle provere koja je usledila nakon 20-30 godina, utvrdio sam ispravnost svojih postupaka. Naime, ispravna dijagnostika, posebno kod ovako odgovornih postupaka i odluka, onemogućuje greške u terapiji.
Kako sagledavate potencijal u savremenoj ortodonciji?
– Veoma sam kritički nastrojen prema sebi, ali i prema drugima. Imam svoje kriterijume ali s obzirom na to da su ljudi osetljivi, suzdržavam se da javno kažem svoje mišljenje. Reći ću samo to da uglavnom ima dosta onih koji idu pravim putem, ali i onih drugih – u manjini, zaključio je dr Šilić na kraju razgovora.
